I dok mi nameštamo kupaći, oni uveliko plivaju – priča iz ležaljke

Posmatrajući žene i muškarce na plaži, može se doći do sunčano jasne istine o osnovnim razlikama između ova dva tabora, o našim ženskim stranputicama i njihovom boljem snalaženju u prirodi. I životu uopšte.

Ok, možda nisam otkrila tajnu svemira koja će spasiti svet, ali mi se čini da ima dosta istine u ovoj mojoj opservaciji iz ležaljke.

Naime,

oni,

MUŠKI,

dolaze na plažu samo s jednim jedinim ciljem.

Da im bude lepo.

To.

Da – im – bude – lepo.

Biraju prvo mesto gde će smestiti svoju pozadinu.

Hlad, jedini uslov.

Oni ne traže "perfect place", ne komentarišu svaki suncobran, ne zakeraju niti traže dlaku u jajetu.

Ne. Niti jedan od njih.

Oni samo traže komad komfora za svoje dupe.

Sorry, ali …

MUŠKARCI NE KOMPLIKUJU.

 

 

Dolazi ona.

Traži suncobran koji baca senku levo, jer bi ona da legne levo, tamo joj lepša ležaljka.

Druga ona neće tamo – muzika je preglasna.

Treća ona ne može blizu vode, svašta… gužva je, deca, haos.

Četvrta ona ne bi baš daleko od vode, jer pesak vreo, kako će cimati do vode bosa?..

Hmmm…

Da li je ona došla na plažu da bi smestila svoju guzu u hlad?

…

Ne bih baš bila sigurna, jer je vrlo očigledno.

ŽENE KOMPLIKUJU SVE.

Za razliku od njih.

Muških.

Idemo dalje…

On kreće u vodu. Ustaje. Ide.

I to je to.

On je krenuo i stigao. Ušao, kupa se.

Ali ne i ona.

Ona ustaje. Namešta donji deo kupaćeg. Ravna ivice, izvlači, pomera.

Navlači gornji deo.

Ravna peškir. Zove drugaricu, dečka, muža…

Konačno kreću.

Hoda do vode i ponovo vadi donji deo iz dupeta, vuče gornji gore…

On je odavno u vodi, 70m od obale.

Ona je konačno ušla.

Do kolena.

Kvasi se polako, gleda levo-desno…

Kvasi stomak, ježi se, zima joj…

Okreće se da vidi ko je sve gleda, vadi nepostojano-uvučene gaće, malko se pomeri…

Vikne njemu – Je l’ tu hladna?

On je naravno ne čuje, jer je na 350 metara od kopna, već zaveslao ka Lamanšu, nego joj samo jednostavno mahne rukom u znak da dođe.

I tako…

Negde sredinom godine, ući će i ona u vodu, istog onog trena kad isključi dugmence u glavi s natpisom „KOMPLIKACIJA“.

Ne, stvarno.

Zar nije?

Koliko puta smo sebi uništile momenat samo zato što smo uključile to dugmence?

I sa njim još bar 16 obzira prema svima oko nas?

Prema situaciji?

Prema roditeljima, komšiluku?

Prema činjenici da smo majke?

Da smo žensko?

… i svim drugim obzirima koji nas stalno odvlače od uživanja?

Koliko puta?

Ili, bolje da pitam – koliko puta danas?

Juče? Ove i prošle godine?

Zašto jednostavno ne možemo otpustiti svako usputno razmišljanje, svaki kamen spoticanja koji nam smeta na putu do cilja?

Zašto ne možemo i mi-žene, jednostavno ustati, otići do vode, zaplivati i doplivati do svog cilja?

Bez obzira kakve smo u očima publike, bez obzira da li je voda hladna ili pesak vreo.

Jer, plivati znamo, zar ne?

Pa naravno!

Koliko smo samo vode preveslale preko svojih dlanova…

I tople i hladne.

I više nego oni – ljudi koji savršeno uproste svoj svet i načine ga baš po meri. Svojoj.

 

 

Zato je vreme da ugasimo zauvek ono glupo dugmence koje nas čini sporim, neodlučnim, dosadnim, kilavim, ludim – komplikovanim – ženama, i krenemo jednostavno prema svom cilju!

Pravo, bez osvrtanja!

Jednostavno!

Vredi probati.

Sve češće se trudim isključiti taj dosadni OBZIR prema svemu i svakome, sto misli u sekundi, i uključiti samo jednostavnu potrebu da MI BUDE LEPO.

Koliko uspevam?

Sigurno ne koliko bih htela, ali krenulo je.

I radi.

Probajte.

Bez suvišnih poslova, bez ustezanja, bez ikakvih stereotipa.

JEDNOSTAVNO!

One žene kojima ide lako JEDNOSTAVNO, i oni muškarci koji ne mogu baš JEDNOSTAVNO, imaju viška hormona onog suprotnog pola. Šta da radimo, biologija…

A vi? Kako stoje ove stvari kod vas?…